Nada Mamula

НАДА МАМУЛА



Далеке 1927 године, у Београду, у породици Вукићевић, дошла је на свет Нада. Оца није ни запамтила. Те 1927 године, неколико месеци по Надином рођењу, Миодраг Вукићевић, несрећно је изгубио живот.
Одувеке је волела песму. Одувек. Од малена, уз Вуку Шехеровић, ненадмашну Вуку, због које је и почела да пева севдалинку. На шамлици и уз послужавник, који јој је служио ка деф. Надини први певачки кораци.
Професионално. Радио Београд. Данас то више нико не спомиње! Уз Даницу Обренић 1946. године. Као Нада Вукићевић. Певала је две емисије, уз хармоникаша Воју Трифуновића. Њен почетак у радио Београду се заборавља. Севдалинка, коју је ненадмашно певала, учинила ју је Босанком, иако то, бар рођењем, никада није била. Данас се из те генерације памте друга имена, иако је Нада, започела у радио Београду. А она је остала по страни, сачувана, вероватно, у аналима Радио Сарајава. Вероватно....
Надина породица се противила њеном певању и наступима у Радио Београду. Другачија су онда времена била! То је прави разлог Надиног одласка и прекида певачке каријере, хвала Богу, само у Радио Београду. То је био прави разлог. Питам се, куда би њена каријера ишла да је наставила да пева у Радио Београду? Сигуран сам у једно. Севдалинка би допрла до ње, или она до севдалинке. Била је предодређена за ту песму, срцем и душом, и гласом. Танана, лахораста мелодија богатог песничког језика. Песма чежње, среће и неке далеке, далеке радости. Уједно и песма велике туге, дерта и севдаха.
У Сарајево је дошла удајом за Николу Мамулу, који је био службеник на железници. Желела је да пева, иако је радила као чиновник на железници. И тада, одлучује да се пријави на аудицију. Овога пута није била групна аудиција, већ само за њу. Како је говорила, подстакло их је то, што је већ певала у Радио Београду. Отпевала је тада три песме: „Где си душо, где си рано“, „Ситна киша росила“ и „Једва чекам да недеља дође“. Одмах је примају, јер су били опчињени њеним дубоким алтом. До тада су наступали, од женских гласова, сопрани и мецосопрани. Њен раскошни алт био је откриће. Уз Јозу Пенаву, који ју је учио севдаху и Заима Имамовића била је најпопуларнији певач севдаха онога времена. Кажу да су слушаоци, окупљајући се око бандера на којима је био окачен звучник, жестоко негодовали, уколико би нестало струје, па нису могли чути Наду и Заима. Како далеко и чудно делују та времена! Када се ценио глас и песма, када су и певачи и слушаоци осећали сваки отпевани стих, сваки тон песме. Данас?
Прва севдалинка. Уколико мислите да је то једна од њених најпознатијих интерпретација, не. Била је то песма „Ах мерака у вечери ране“. Радо се и увек враћала тој песми. Иако ју је, бар у односу на познатије интрепретације, снимила само 2 пута. Уз секстет Душка Радетића и Велики оркестар РТСА. Тако је почело. Блистава каријера, успеси, путовања. Постала је заштитни знак севдлинке као и севдалинка њен. Људи су говорили да је све стајало када би Нада певала на радију. Морали су да оставе своје кућне послове, да би до краја уживали у њеној песми.
Нада приватно? Била је велики човек, знала је ко је и где јој беше место. Није се поводила за славом, за новцем. Певала је из срца, како би, бар на трен, овај свет, онима који су је слушали, деловао лепше, савршеније. Мало је њих било таквих, који су својим гласом знали да зауставе чак и време! Све остало није било важно. Публика, песма, народ. Да остане поменуто, јер, времена садашња учинише чињеницу важном, јер ако сте певали Титу, били сте велики певач. Нада је то чинила безброј пута. На Брионима, уз Радмилу Димић, Тошу Елезовића, Исмета Алајбеговића и Заима Имамовића. Само Титу и Јованки. И још безброј пута...Остало је неколико фотографија које сведоче о томе. Она о томе није говорила. Рекла је само једном: „Велика част.“
Када сам је питао, која јој је најдража песма, увек би, као из топа говорила: „Где си душо где си рано“, и „Мене мајка негује и гледа“. А потом и „У ђул башти“. Данас, када се спомене њено име, прва асоцијација је „Мујо кује коња по мјесецу“, „Босно моја“, „Омер беже“. Неке је снимила и по десет пута! Чак и у Америци, и у Холандији. Тада се традиционална песма далеко више ценила него данас. А и свака новокомпонована коју је снимила, ушла је у анале. „Негдје у даљине“, „На теферич пошла нана“, „Са Игмана погледат` је лијепо“, „Мене моја заклињала мајка“, „Бере цура плав јоргован“ и многе, многе друге.
Међутим, сва слава и све радости које је доживела, нису могле да јој попуне једну празнину у приватном животу. Никола и Нада Мамула нису имали деце! О томе никада није говорила, али, међу плочама које је волела да слуша, нашле су се и две са песмама: „Кажи, кажи либе Стано“ и „Певам и тугујем“. Другу песму певала је Лепа Лукић. У обе песме, један мотив, једна тема. Живот без деце. Зато је тако сетно и болно, пред сам крај живота, изговорила „Живим од успомена и причам са сликама!“
Најбољи пријатељ беше јој Ксенија Цицварић! Дружиле су се и певале, радовале и туговале заједно. Судбина је хтела да Нада буде последња, која је Ксенију, фебруара месеца, 1997. видела живу. И опет прича. „Долазим у болницу, она лежи, маска на лицу. Ајде роде, устај, да идемо одавде, да певамо. Да им покажемо како се пева закопчан до грла...Устај. Ксенија, дрхтавом руком скида маску са лица, и сузним очима изговара Ти доме да!, ја НЕ!“ Крај једне велике жене, великог певача. И на сахрани Ксенијиној, Нада је одлучила, да њена се смрт неће објавити, тек по кремацији. Зашто је тако желела, знам, али нека остане нека недореченост. Бар на овом месту.
Деведесете, осим што су јој однеле мајку и најбољег пријатеља, донеле су много веће зло. Рат у Босни и Херцеговини, „Олуја“ у Хрватској. Избеглицама из Лике, који су у дугим колонама улазили у Београд, на ауто путу је донела храну и одећу. Пришла је једном трактору и предала им 4 торбе. Касније, ту је породицу и на друге начине помагала, док се нису одселили за Канаду. Рат је тешко поднела. Није веровала да се све срушило, све оно што су генерације градиле пре ње, па и она сама. Рат у Бонси, значио је и крај Наде Мамуле. У Србији се више њена песма није чула. Ако се и чула певао ју је неко други, и то на екавици. То је био последњи ударац који није могла да поднесе. Револтирана и тужна, све успомене, фотографије, новинске чланке је бацила. Остале су две њене плоче, и две плоче са песмама које сам горе навео. Више није желела да говори за медије, све их је редом одбијала. Осим Екрема Милића, који је уз њу био, до краја, и који је први емитовао њену песму у Сарајеву после рата. Ето, једна велика каријера, велик глас. Све за сат времена бива избрисано. Бар су тако мислили. Међутим, у памћењу оних који су је слушали, није могла бити избрисана. Никада! Ушла је у народне умотворине, почела је да живи свој други живот. Зачудио сам се када сам пронашао пословицу, забележену у Ужицу : „Када те ударим, певаће ти Нада Мамула 3 дана у глави!“ И то је крај. Све остало је непотребно. Остала је песма, неколико фотографија, и ми. МИ који смо је волели, поштовали. То чинимо и данас, у временима, када нам се њена песма поново враћа.
Једна је Нада МАмула!